Na osnovu Plana rada Kluba za 2010. godinu 15.maja pripremili smo, organizovali i realizovali akciju Kluba na obilasku nekadašnje pruge uskog koloseka od sela Vina do Knjaževca.
Na karti koja sledi jasno se vidi trasa pruge koja je obeležena crvenim znakom x, što znači da više nije u upotrebi.

Taman smo se okupili na stanici kad je počela da sipi ona sitna, dosadna, zamorna i teška prolećna kiša.
Gledajući u nebo nismo ni primetili da nam se pridružio uvaženi član koji, nažalost, nije mogao da krene sa nama, jer je krenuo na posao.
Ova akcija ima za cilj pored obilaska nekadašnje pruge uskog koloseka od sela Vina do Knjaževca, i obilazak rudnika kamenog uglja u selu Vina „DOBRA SREĆA“.
 

Pošto smo se ukrcali u voz

i „pričestili“,

odmah smo počeli priču o mestu u kome putujemo i znamenitostima koje ćemo da obiđemo. Tekst koji je pripremljen o tome i koga sam sa pažnjom pročitao,(i vi ćete na sajtu) dovoljno je govorio o kratkoj ali zanimljivoj istoriji malog rudarskog mesta Vina i njenoj atrakciji: pruzi uzanog koloseka.

Obzirom da i sam potičem iz jednog takvog sličnog mesta, po kozna koji put sam se uverio u tačnost i autentičnost istorijskih momenata, kada je reč o ugljenokopima, tj. o rudnicima uglja na skoro svim prostorima.
Istu sudbinu imaju skoro svi: dok ima rude – ima i ljudi, ima i dece, ima i napredka, ima i kulturnih događanja, ima i života za naselje, ima i za čitav kraj.

Jedna pesma mog druga i prijatelja Dragiše Pandurovića, odslikava početak razvoja rudarenja na ko zna koliko mesta po Srbiji i svuda gde se pominje ugalj:

U šumi nazvanoj „Lipov deo“
Povoj rudarstva je započeo
Čobanče jedno pogleda bistra
Pronađe crni kamen što blista

Do juče pastiri, juče ratari
Pustiše stado postaše rudari
I krenu ugalj iz ovog kraja
Natopljen znojem krvavog sjaja

I tako ovde svakog dana
Više od jednog veka
Čovek ovu prirodu ruši
I ona ruši čoveka

Dragiša Pandurović – Gile

Nije svuda isto, ali je veoma slično.

Vredi pogledati, na nešem sajtu, članak gospodina Nenada Govedarevića koji je, bez sumnje, lepo i nadhnuto opisao taj početak u selu Vina. Impresionira obilje podataka koje je morao da prikupi, sistematizuje, uredi i objavi. Nimalo lak posao.
Svaka čast.

U priči i razmeni podataka, prateći vremensku situaciju, stigosmo do Knjaževca gde nas je sačekao ostatak ekipe entuzijasta i,

nadsve ljubazan, domaćin stanice gospodin Goran Jevtić.

Posle zajedničkog slikanja,

kraćeg odmora i osveženja, uz neprikosnoveni dogovor koji kuću gradi, krenuli smo na naše putovanje zajedno sa dosadnom kišom koja je padala toliko lenjo kao da je htela da nam ubije volju i natera nas da odustanemo od daljih aktivnosti.
Ali ona nije znala s kim se hvata u koštac.
Kao da nam je čuveni detektiv Eliot Nes pradeda.
Nismo se dali.

Nakon kratke automobilske vožnje, stigosmo u selo Vina gde smo imali tu čast da budemo gosti našeg druga i domaćina Dejana Miloševića.

Izvanredno smo primljeni, ugošćeni i veoma prijatno iznenađeni činjenicom da nam se, na molbu našeg domaćina, pridružio i predsednik mesne zajednice u Vini gospodin Bojan Trifunović, kao i jedini živi poslednji mašinovođa sa rudarske pruge, gospodin Jovan Simić koji se sa svojih 80 godina itekako uspešno rve, vitalan, vedar i čio i sa memorijom koja izaziva divljenje.

Priči o prošlim decenijama i životu koji je ostao u njima nikad kraja.
Sa setom i po kojom suzom, ređale su se kratke ali, za nas, nadasve korisne epizode iz života i rada ovog veselog deke, ali i čitavog ovog kraja.

U komparaciji sa mojim rodnim mestom, ništa novo. Samo slično ili isto. To je takva sudbina i to jeste tako.

Kad smo rešili da krenemo u obilazak terena i vidimo rudarska postrojenja i objekte, nesebično i svesrdno nam je pomogao predsednik mesne zajednice u selu Vina gospdin Dejan Trifunović koji nas je, isto kao i deka Jova, oduševio poznavanjem istorije svog sela i ovog kraja.
Videli smo dosta toga što nam je omogućilo da, bar na kratko, „pogledamo film“ o rudarenju, životu i radu u Vini....

---

---