Razmišljajući kako da obeležimo Dan Kluba - 11.april došli smo na ideju da to uradimo onim aktivnostima po kojima je Klub prepoznatljiv: pešačenjem na delu pruge.
Izabrali smo prugu normalnog koloseka: Prahovo-Negotin-Zaječar-Knjaževac-Niš, jer smo je prošle godine 10. aprila, „načeli“ iz pravca Niša (Svrljiški Miljkovac – Podvis) pa da ove godine i nastavimo (Niševac – Svrljiški Miljkovac).

Glavni dogovor je postignut, ostalo je da razradimo potrebne detalje oko organizacije. To ne bismo mogli da uradimo, da se nismo sastali u četvrtak 08. aprila u Vagončetu.
Kad smo već tu, valjalo bi nešto malo i uraditi i srediti jako lep okoliš za što prijatniji boravak.
 
To smo i učinili na veliko zadovoljstvo svih prisutnih koji su nešto i radili, svako prema svojim sklonostima.
Nakon orprilike sat vremena „samit svrstanih“ je počeo i predlozi su „padali“ kao zrele kruške. Svaki je podrobno razmatran i, na kraju, doneta odluka, što je inače i uobičajena procedura u takvim presudnim trenucima.
Na kraju tačke razno, jedva se rastadosmo.

Elem, u subotu, 11. aprila nađosmo se svi skupa na stanici u Zaječaru zajedno sa lepim vremenom, kao naručenim za našu akciju

Krenuli smo vozom ka Nišu sa namerom da se iskrcamo u Niševcu.

Vožnja je bila upotpunjena isticanjem raznih podataka o delu pruge gde se pešači, koji su bili iz raznih izvora i, zbog toga, veoma interesantni, zanimljivi i poučni, čime smo edukativni karakter pešačenja u potpunosti ispunili.
   
Evo nekoliko podataka :
Opština Svrljig se nalazi u istočnoj Srbiji, na srednjem toku Svrljiškog Timoka, između Niša i Knjaževca i Aleksinca i Bele Palanke. Svrljiška i kotlina Bele Reke,oivičeni su masivom Svrljiških planina, Tresibabom i ograncima Ozrena i Device.
Grad Svrljig je administrativni centar ove opštine, koja ima još tridesetosam seoskih naselja.
Što se tiče stanovništva, osnovni element čine potomci starih Timočana, koje je na ovim prostorima naselio vizantijski car Iraklije početkom 7. veka iz krajeva severno  od Karpata, kako bi Srbi bili štit Vizatincima od napada Avara. Međutim, burni istorijski događaji u Srbiji i na Balkanu uticali su na raseljavanje i doseljavanje  stanovništva u ovom kraju.  Sa severa su dolazili vlaški stanovnici romanske etničke grupe, sa juga Srbi iz kosovske oblasti i Sandžaka, a sa istoka stanovništvo pirotske i trnske oblasti.
Svrljig je antički grad.
Podigli su ga Rimljani kada su 29.godine p.n.e. konačno pokorili Tračane.
Rimljani su u duhu svoga jezika, tračko ime reke Timahos promenili u Timakus i po njemu nazvali svoja dva važna strategijska utvrđenja  na putu Niš-Arčal na Dunavu, Timakus maius na Svrljiškom Timoku i Timakus minus na Belom Timoku.

“Istoričari još nisu do kraja rešili dilemu da li se taj antički Svrljig nalazio kod današnjeg sela Varoš pored vojničke tvrđave ili kod današnjeg sela Niševca, nedaleko od utvrđenja, u dolini pogodnoj za podizanje naselja po rimskom uzoru”…
Podelom Rimskog Carstva, krajem 4.veka Timakus maius je pripao Vizantiji(istočno rimsko carstvo), pa se u petom i šestom veku pominje pod imenom Timadoksion. Istorijski podaci dalje govore o čestom rušenju i razaranju Svrljiga. Huni ga razaraju 441.godine, potom  oko 55O.godine prilikom prodora Slovena na Balkan, koji grad Svrljig, zajedno sa Avarima, pljačkaju i ruše.

Formiranjem prve srpske države u  9.veku Svrljig i Timočani ostaju van njene granice, zauzeti od Bugarske, gde pripadaju Vidinskoj kneževini. Od Bugara Svrljig preotimaju Vizantinci, a od Vizantije 1182. godine Stefan Nemanja, tako da tada Svrljig prvi put ulazi u sastav  srednjevekovne srpske države. Potom Svrljig prelazi više puta u vizatijske, ugarske i bugarske ruke, a 1254. srpskoj državi ga vraća kralj Uroš Prvi, a Turci ga zauzimaju, kad i Niš, 1386. godine. Posle Kosovske bitke Svrljig se nalazi u tampon zoni između Srbije i Turske. Svrljig, beleže istoričari napada i Musa Kesedžija.
Oko 1459. godine Turci ovde počinju da naseljavaju svoje stanovništvo i grade Isferlik (Svrljig), obnavljaju i grade kule, hanove, džamije…Turski Isferlik 1597.godine pljačkaju i pale Ugri, a Turci ga ponovo obnavljaju u 18 veku, a pod Svrljišku nahiju pripada i područje Gurgusovca, današnji Knjaževac , i Sokobanje.
Hajduk Veljko od 1807. diže ustanike protiv Turske i uvom kraju, da bi do odsutne bune došlo , pod vođstvom Radojka Tričkovića Sajtara,  1833.godine, na dan Sv.Marka, kada je ovaj kraj oslobođen od turskog zavojevača i pripojen Kneževini Srbiji.
Svrljiška buna iz 1833.godine nije bila i poslednja buna i rat Svrljižana. Učestvovali su oni i u srpsko-turskim ratovima od 1876.do 1878.godine, Timočkoj buni 1883.godine, velikim ratovima od 1912. do 1918.godine, Drugom svetskom ratu i poslednjim ratnim događanjima.
Po oslobađanju od Turske 1833.godine, mnogo pre nego što se Niš oslobodio turskog zuluma, godine  1836. zbog izuzetnih zasluga Svrljig dobija zvanje Okružnog mesta, sa sedištem u Niševcu, a posle tri godine, postaje sedište sreza, a Derven, današnji Svrljig postaje sresko mesto 1881.godine.
I selo Izvor je neko vreme bilo sresko mesto pošto je sreska zgrada u Svrljigu izgorela u požaru.
Najpoznatije svrljiške vođe su svakako Krsta Popović, iz Niševca, koga je Hajduk Veljko proglasio za bimbašu i starešinu  svrljiške kneževine 1807.godine, a za ratne zasluge Karađorđe ga proglašava za Vojvodu Svrljiškog.
Krsta Popović, kome turska vojska nije mogla ništa, biva, na prevaru, od svojih  saoboraca  ubijen.
Pored  vojvode Krste, po junaštvu je bio poznat i Radojko Tričković - Sajtar iz Prekonoge koji je 1833.godine na dan Sv.Marka digao ovaj kraj na bunu i proterao Turke preko Gramade, a odmah sutradan je krenuo na Gurgusovac (Knjaževac) da protera tursku posadu i oslobodi utamničene kmetove.
Ubrzo su i ostale nahije u istočnoj Srbiji  bile oslobođene i pripojene Kneževini Srbiji.
Istorijski zapisi kazuju da je Miloš ponudio kapetanstvo Sajtaru, ali da je on ovu ponudu odbio. Miloš potom Sajtara postavlja za buljbukašu na Gramadi, gde je ovaj tu ostao do smrti čuvajući granicu od Turaka.

Vraćamo se u 2010. godinu našoj akciji.

Vožnja je, pored edukacije, obezbedila i posebnu prijatnost učesnicima akcije, prisustvom železničkog osoblja koje pripada lepšem polu.

 

Praznik za oči.

Pravo oduševljenje smo doživeli videvši i shvativši da pojedini naši članovi, u sklopu svesrdnih priprema za akciju, ne mogu da se oslobode divne navike – džogiranja u ranim jutarnjim satima i to - za vozom. Fantastično.

Do našeg odredišta – Niševca, vodili su se razgovori po raznim temama, ali uglavnom vezani za našu sumornu svakodnevnicu i vrbalnim pokušajima da istu koliko-toliko razvedrimo.
Ova akcija je jedan od praktičnih pokušaja.

Po dolasku na odredište, prvo smo se prebrojali i orijentisali, obavili neophodne pripreme i krenuli u lepote klisure na tom delu pruge.


Zaista impresivno.
Pogledajte i sami.
  

Bilo je tu vremena i za poneku kolektivnu fotografiju, a ova je baš uspela.


Fotografije koje slede najbolje govore o onome što su drugi propustili.
 
 

Ovo je moralo da usledi radi prikupljanja snage za nastavak puta.


Od stena do stene pa preko mosta. Impresivno, nema šta.
 

Pored lepota klisure ima tu još po nešto. I ovo je istorija.
 

Na izlasku iz klisure u pitominu vredelo je slikati ono što je iza nas.
 

Na putu smo ka Paliluli i to se iz priloženog vidi.


Kad smo stigli usledio je kraći odmor, što je i normalno.
 

Ovo je nekad bilo u funkciji, moglo bi i sada:
  

Ovaj gvozdeni lepotan je izazvao pažnju svih učesnika akcije.
I ako je.
 

Fotografija i video zapisa ima dosta. Svaki učesnik je zabeležio ono što mu se tog trenutka učinilo zanimljivim i lepim.
Na kraju puta trebalo se malo osvežiti i založiti nešto.
To ne bismo uspeli bez naših "ekonomistkinja":


I, na kraju akcije, sledi priprema za poslednji zadatak pred opštenarodno veselje:


Kad je sve bilo gotovo, mislim pripreme, sedosmo da izvršimo i taj poslednji radni zadatak tog dana.


KO VAM JE KRIV, ŠTO NISTE BILI SA NAMA!

---