Odvojena visokim planinskim lancima od Moravske doline i Carigradskog druma, kojim se obavljao celokupni saobraćaj između istoka i zapada, Timočka Krajina je, za vreme turske vladavine, po svome prirodnom položaju bila upućena na drugu stranu, ka Dunavu i Vidinu, ondašnjem političkom i trgovačkom središtu Vidinskog pašaluka. Dunavom se obavljao saobraćaj na severu sa Beogradom, Austrijom i Evropom, a na istoku sa Rumunijom, Rusijom i Crnim Morem. Pored Vidina, sa kojim su stalno održavane trgovačke veze, i Niš je bio važno trgovačko središte, sa kojim je Timočka Krajina, naročito njen južni deo, bio u neprekidnoj vezi. Saobraćajna sredstva na Dunavu bili su čamci, barke i dereglije, a na suvu konji i kiridžije, koji su zadovoljavali potrebe ondašnjeg saobraćaja. Poštu, pak, prenosili su brzi konjanici, zvani tatari.
Sa oslobođenjem Timočke Krajine 1833. godine i njenim potpunim ujedinjenjem sa Srbijom, pojavile su se nove tažnje i potrebe da se uspostavi, ne samo administrativna i politička, već i trgovačka veza sa Moravskom dolinom, Šumadijom i Beogradom. Povlačenje granice između Srbije i Turske ubrzalo je ovu potrebu. Zauzeta radom na unutrašnjem uređivanju i pripremama za oslobođenje neoslobođenih krajeva, Srbija sve do osamdesetih godina dvadesetog stoleća nije mogla napredovati u saobraćajnom pogledu, niti mnogo uraditi na poboljšanju saobraćaja, već se on obavljao na primitivan način.
Zimi kad sneg zaveje i smetovi zatrpaju puteve a Dunav se zaledi, Timočka Krajina je po više dana, a nekad i po više nedelja, bila potpuno odsečena od ostalog sveta zbog čega  su činovnici koji su bili premešteni u ove krajeve, govorili da idu u Sibir.
Vodeni saobraćaj obavljao se, kao što je već pomenuto, Dunavom, ali se on počeo jače razvijati tek od uvođenja u saobraćaj parnih brodova. Prvi srpski parni brod, „Deligrad", pušten je u sao- braćaj 1867 godine. Posle regulisanja Đerdapa i izgradnje Sipskog kanala, saobraćaj Dunavom se znatno i naglo povećao, tako da je uskoro Dunav postao jedan od najvažnijih puteva.
Dok se putevima obavljao kolski saobraćaj, izgradnja i održavanje puteva bili su srazmerno laki i mogli se obavljati kulukom za razliku od mnogo komplikovanije izgradnje  železnica.  Kada je 1886. godine belgijsko društvo, nazvano Srpsko Industrijsko Bezimeno Akcionarsko Društvo, počelo eksploatisati rudnik Vršku Čuku („Timok-Prlita“), sagradilo je za svoju potrebu industrijsku prugu uzanog koloseka 76 sm., dugačku oko 82 kilometara, od rudnika Vrška Čuka do Radujevca na Dunavu. Ovom prugom prevožen je ugalj iz rudnika i posle briketiranja u Radujevcu upućivan dalje Dunavom, u mesto potrošnje. Iako ova pruga nije bila namenjena javnom saobraćaju, ipak je društvo pored svojih transporata uglja primalo uzgred na vozidbu putnike i robu, tako da je više godina ta pruga bila jedno korisno saobraćajno sredstvo između dva važna središta, Zaječara i Negotina, i veza Timočke Krajine sa Dunavom. U nedostatku boljih saobraćajnih sredstava, putnički svet bio je zadovoljan skromnim vagonom, koji je društvo dodavalo svakog dana vozu sa ugljem i nije zahtevalo naročite udobnosti. Prevoz putnika i robe vršio se ovom prugom sve dok nije izgrađena pruga normalnog koloseka. Za vreme rata 1915 godine, Bugari su digli ovu prugu i šine odneli u Bugarsku. Nemci su 1916 godine obnovili prugu od Vrške Čuke do veze sa normalnim kolosekom u Vražogrncu, 13 km. Po oslobođenju, 1919 godine društvo je obnovilo prugu od Radujevca do Mokranja, dugačku 9 km., tako da se prevoz uglja između Vražogrnca i Mokranja vršilo normalnom prugom, a pretovar vršio dva puta: u Vražogrncu i Mokranju.
Pruga Paraćin—Zaječar
Proučavanje terena i trasiranje ove pruge otpočelo je 1895, a dovršeno 1896 godine. Trasa je bila za normalni kolosek i išla uz reke Crnicu i Grzu, preko razvođa u Čestobrdici na Stolicama, zatim dolinom Timoka do Zaječara. Na trasiranju su radili naši tadašnji najbolji inženjeri: Kosta N. Živković, Joca Jovanović, J. Hadži Jevtić i Velisav Vulović. Pošto je teren koji je trebalo savladati brdovit, a vododelnica Timoka i Morave visoka, to se odustalo od građenja normalne pruge zato što bi troškovi izgradnje bili veliki. Odlučeno je stoga da se gradi pruga uzanog koloseka, koja je jeftinija. Međutim, oko toga da li će pruga biti širine 1 m. ili 76 sm., razvila se među stručnjacima živa rasprava, koja je obuhvitala ne samo javnost, već i vođstvo političkih krugova. I jedan i drugi predlog imali su svojih mana kao i svojih dobrih strana. Posle duže prepirke i rasprave, nadležni su najzad usvojili širinu koloseka od 76 sm., s obzirom na istu širinu železničkih pruga u Bosni i Hercegovini, a u nadi da će se u budućnosti doći do veze sa njima. Ta se nada docnije, po oslobođenju i ujedinjenju, ostvarila i dala za pravo pobornicima širine koloseka 76 sm.

Polazeći iz Paraćina, ova pruga išla je dolinom reke Crnice do Izvora (manastir Sv. Petka). Odatle, razvijajući se i penjući pored Klačevice sa najvećim usponom od 28°/oo, prelazi razvođe na visinskoj koti 554,32 m. ispod Obradovih Stolica tunelom od 1970,78, m., a zatim, kroz dolinu Suvaje, silazila u dolinu Crnog Timoka. Zbog nepovoljnih parametara maksimalne brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Prolazeći ispod gorostasnog Rtnja i dodirujući varošicu Boljevac, pruga je išla dalje dolinom Timoka sve do Zaječara. Dužina pruge bila je 105, 2 kilometara. Na ovoj pruzi bila su ukupno 24 službenih mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Međustanična odstojanja između ovih službenih mesta data su u sledećoj tabeli:

Od stanice Paraćin	do službenog mesta	Od stanice Zaječar
km	km
------	Paraćin	106
3	Paraćin Fabrika	103
8	Davidovac	98
12	Lešje	94
16	Donja Mutnica	90
18	Izvor	88
24	Klačevica	82
27	Javorac	79
32	Obradove Stolice	74
35	Velika Suvaja	71
38	Mala Suvaja	68
43	Krivi Vir	63
51	Lukovo	55
54	Jablanica	52
57	Mirovo	49
64	Boljevac	42
73	Bogovina	33
79	Sumrakovac	27
84	Šarbanovac	22
88	Gornjakovići	18
92	Metovnica	14
93	Gamzigrad	13
101	Zvezdan	5
106	Zaječar	-----

Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drumski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica.
28.1.2012. godine navršilo se 100 godina od zvanične predaje u javni saobraćaj pruge Paraćin - Zaječar. Obeležavamo ovaj značajni jubilej sa nostalgijom za davno prošlim vremenima kada je ovim krajevima kloparao "Ćira Paraćinac", kako su ga ljudi od milošte prozvali.  Ne upuštajući se u ekonomske razloge ili političke odluke koje su uslovile nestanak ove istorijske građevine, želimo da sačuvamo od zaborava ovaj graditeljski podvig, imajući na umu činjenicu da je, pre više od 100 godina, dražava izgradnjom železničke infrastrukture, težila ekonomskom  i političkom osamostaljenju i prosperitetu,  kao što je, uostalom,  u razvijenimm zemljama i danas slučaj. Članovi Kluba ljubitelja timočkih pruga i ljudi raznih interesovanja obilaze trasu ove napuštene pruge tragajući za preostalim dokazima njenog  postojanja i,  korak po korak, upoznaju istoriju železnice i kraja jedinsvenih prirodnih lepota kroz koji je ona prolazila,  ljude "sa" i "pored" pruge, pokušavajući da shvate njen značaj i uticaj koji je, skoro čitav jedan vek, imala na razvoj i istoriju Timočke Krajine. Sa svakim novim saznanjem sve se više udaljavamo od odgovora na pitanje koji su stvarni razlozi za ukidanje ove i drugih pruga u Timočkoj Krajni i da li je pruga morala biti ukinuta, a materijalni dokazi njenog postojanja otuđeni i uništeni?!
Čuvajući uspomenu na pruge kojih više nema (Paraćin-Zaječar, Metovnica-Bor, Bor-Crni Vrh, Vrška Čuka-Radujevac, Knjaževac-Vina) gajimo  nadu da će odnekud ipak, nekim čudom, "Ćira Paraćinac" ponovo pronaći svoje, u šipražje, zarasle "staze"..
LITERATURA:
1.Spomenica stogodišnjice timočke Krajine 1833-1933 Beograd, 1933.
2.Zoran Bundalo:
„Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar "časopis „Železnice" br. 12/1987.
3.Jezdimir Nikolić:
Istorija železnica Srbije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova',
Zavod za novinsko-izdavačku i propa-gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980.
4.Radomir Cokić:
„Četrdeset godinaod
izgradnje prve omladinske pruge Bor-Crni Vrh", časopis „Železnice" br.7/1986.
5.Dragomir Arnautović:
" Istorija srpskih železnica 1850-1918", Privrednik, Beograd, 1934.
6.Stevan Veljković:
„Boljevac i okolina",
knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka krajina", Zaječar, 1986.
7.Arhivski materijali:
OC za ZOP Zaječar.
Klub Ljubitelja timočkih pruga