VOZ BEZ V0ZN0G REDA

U subotu, 25. maja 1968. godine jedan stari Boranin dugim zviždukom je rekao poslednje „zbogom“ svome gradu. Bilo je to poslednje putovanje borskog „ćire“, voza koji je od 14. januara 1911. godine, pa sve do subote 25. maja 1968. huktao na pruzi Bor-Metovnica. Ponekad i dalјe.
Prostor oko rampe u centru grada bio je te majske subote mali da bi na njemu stali svi oni koji su poslednji put želeli da vide „ćiru“. Čak ni oni najbliži nisu mogli da u tom malenom vozu prepoznaju onog ružnog garavka, kako su ga u šali često nazivali. Sav okićen cvećem i načičkanim poslednjim putnicima, „ćira“ je u tri popodne zauvek napustio Bor. Voznog reda više nema.
Bilo je na rasganku mnogo mahanja ruku, aplauza, a nisu izostale ni u takvim prilikama neizbežne suze. I radosnice i žalosnice u isti mah. Zbog ponosa što je bio tu i zbog tuge što ga više neće biti.
U trenutku rastanka namah se zaboravilo na dugo čekanje u centru grada zbog prerano spuštene rampe. Namah su oprošteni veliki, beli oblaci dima koji su zasipali prolaznike, spavači su zaboravili sva onolika zviždanja do duboko u noć. Na rastanku je sve oprošteno. „Ćira“ je bio dostojan toga.

Mora se reći da je među onima koji su bili na ispraćaju, bilo mapo onih koji su ga daleke 1911. godine dočekali. Api, mlađi nisu zaboravili priče svojih starijih.
U jednom od kupea, tokom poslednje vožnje, bio je i Petar Todorović, radnik Površinskog kopa: „punih 27 godina družili smo se ja i moj „ćira“. Ponekad me je iz Metovnice dovodio na posao i sa zakašnjenjem, ali sve bih mu oprostio. Samo da ne ide. Da li baš mora?“
Onda su grunule suze.
Pred poslednje putovanje „ćiri“ je priređen i zvaničan odlazak. Predsednik Opštinske sindikalne organizacije Branko Marković uputio je puno lepih reči. Posle toga, razlegao se poslednji zvižduk. Otišao je zauvek. Pospednji put su Borani bili u gustom, belom dimu, koji sada više nije ostao ni u najskrivenijem delu grada. Ostao je samo u srcima lјudi koji su imali sreću da budu ondašnji putnici.