RADOVI NA DOVRŠENJU ŽELEZNIČKE PRUGE KNJAŽEVAC - NIŠ

 

Инж. СТАНИСЛАВ М. ВЕЛИМИРОВИЋ
Текст објављен у часопису  РАЗВИТАК  бр.1 за 1969. годину


РАДОВИ НА ДОВРШЕЊУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ КЊАЖЕВАЦ — НИШ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914 — 1918. ГОДИНЕ


Дочек првог воза у Нишу 31. јануара 1884.године
После   балканских   ратова   1912—1913.   године   Србија  није  провела  ни  пуну  годину дана у миру када јој   је   у  јуну   1914.  био   објављен  рат   од   стране Аустро-Угарске.
Материјално исцрпљена услед поменутих ратова она је замолила за помоћ своје савезнике која јој је могла бити достављена једино преко Солуна са којим је имала директну железничку везу, као и преко Прахова где сви потребни радови за успостављање железничког саобраћаја још нису били довршени у тренутку  избијања  рата.
Пошто се једино преко Прахова могла одржавати веза са Румунијом и Русијом, приступило се одмах довршавању неопходних потребних. радова, тако да је полагање колосека на прузи Прахово—Неготин, уређење железничке станице Прахово као и самог пристаништа било врло брзо обављено и пруга била пуштена у саобраћај већ 1. јула 1914. године. Исто тако био је положен колосек и на делу пруге Зајечар— —Књажевац и 15. јануара 1915. и тај део пруге предат саобраћају1).
Но најтежи део пруге од Књажевца до Ниша био је недовршен. Цела та линија нормалног колосека: Прахово—Зајечар—Књажевац—Ниш била је део тзв. Трансбалканске железнице која је имала трасу: Кладово— Неготин— Зајечар —Књажевац—Ниш—Прокупље — Куршумлија—Мердаре—Приштнна—Косово— Призрен—Скадар-обала Јадранског мора, где су се на појединим деоницама већ и изводили радови у времену избијања рата.

Пошто је све бруто из Прахова морало да се претоварује у Зајечару и даље да превози узаним колосеком до Параћина а тамо опет да претоварује на нормални колосек, као и бруто из Солуна да се претоварује у Параћину и Зајечару, биле су предузете најхитније мере за довршење пруге Књажевац—Ниш у што краћем року, како би се успоставила директна веза Солун — Прахово и на тај начин убрзо превоз ратног материјала из Француске за Русију као и из Русије  за  Србију2).
И већ 23. јануара 1915. године Савет је решио да се довршење железничке пруте Књажевац—Ниш преда новооснованом Администратавно-финансијском Бироу, коме су дата велика овлашћења у погледу набавке алата и материјала као и одобравање исплата и лик-видације   исплатних   докумената  тј.   дата   му  је   пуна власт у административном, финансијском и техничком погледу. Поред тога био му је одобрен и обртни капитал у  износу  од  100.000 динара.
На чело овог Административно-финансијског Бирао били су постављени као чланови: Милош Савчић, бивши министар грађевина, Милош Дамњановић, начелник Министрарства грађевина и Влада Марковић, директор  Извозне  банке.
Пруга је била подељена у три секције са шефовима секција: Миливојем Павловићем, Светозаром Аранђеловићем и Петром Путником, који су у исто време били и предузимачи на грађењу ове пруге заједно са   Милошем   Савчићем,  бившим  министром  грађевина.
Управа за грађење железница затражила је 31. јануара 1915. године од Врховне команде да се ослободе војне дужности инжењери Огњан Кузмановић и Петар Миленковић и да се упуте на грађење железнице Књажевац—Ниш, што је и учињено и именовани распоређени као помоћници шефова секција и то О. Кузмановпћ у Књажевцу а П. Миленковић у Сврљигу3).
Поред тога Заробљеничка Команда упутила је 2. фебруара 1915. око 14.000 ратних заробљеника док је Врхова команда ослободила више млађих инжењера војне дужности, па су сви - и заробљеници и инжењери - били упућени Административно-финансијском бироу на рад.
Од колике је важности и хитности било довршење ове пруге може се видети и по томе што је од Русије   било  добијено   12.000.000   динара   за   ове   радове.
Радило се врло ужурбано али и поред свега тога тај део пруге није могао бити довршен, пошто нам је Бугарска објавила рат и напала нас у октобру 1915. године, услед чега је дошло не само до прекида радова на прузи него и до разарања неких већ изграђених важнијих објеката на самој прузи. До тренутка прекида радова био је положен колосек до иза Подвиса од књажевачке стране и до Нишевца од нишке стране.
После повлачења српске војске преко Албаније одређено је острво Крф за седиште Владе и Народне Скупштине, које су тамо и продужиле са својим редовним   радом

У њиховом раду било је доста оптуживања због пропасти отаџбине, због „пескарске" афере, када је српској војсци за време рата даван хлеб у коме је био песак са брашном, због „опанчарске" афере када су војницима давани опанци од хартије уместо коже, као и због других нерешених афера насталих у току рата.
Једно од тих нерешених питања биле су и врло тешке неправилности почињене при довршењу пруге Књажевац—Ниш, које су дале повода да се поднесе следећа  интерпелација  у  Народној  скупштини:
1
„ИНТЕРПЕЛАЦИЈА НА ГОСПОДИНА МИНИСТРА ГРАЂЕВИНА
Рат, изазват 1914. г. од стране Аустрије затекао је  Србију неспремну у много  којечему.
Јадранска железничка пруга Ниш — Зајечар — Дунав била је у раду, али далеко од тога да буде довршена у скором времену.
У почетку 1915. г. Краљевска Влада уз жељу и Народне Скупштине, па и целог нашег народа, поклонила ја пажњу озбиљну тој прузи из општине народних, а   нарочито  војничких   интереса.
Није се гледало, нити је се у опште водило рачуна, шта ће та пруга коштати, само да се час пре доврши и пусти у саобраћај. И заиста почело је се озбиљно радити. Створен је и биро за финансирање у Нишу, ослобођени су војне дужности многи људи, инжењери,  предузимачи и т. д. како би се употребили за овај посао, дата је била у довољној мери и радна снага, грађана, војске, заробљеника итд. али војни догађаји су ишли веома брзо, нарочито после објављеног рата Србији од стране Бугарске, тако, да се пруга није могла довршити, а сав материјал и пружни и возни итд. пао је непријатељу у руке. Штета је дакле неизмерно велика. Услед овакве брзине догађаја вероватно да су остали не пречишћеми и не ликвидирани рачуни о овом предузећу између државе, предузимача, набављача раденика и т. д., као што су остали не ликвидирани и многи послови, набавке, лиферације  и  т.д.,  које  је држава   била   издавала.
Како имамо уверења, да су рачуни за грађење пруге Ниш—Књажевац—Зајечар—Дунав окончавани и наплаћивани појединима за време саме наше евакуације, па и онда, кад смо и последњу стопу наше земље изгубили, као и доцније, и то исплаћивале страховито велике суме, ма да је се за многе друге исплате као нпр.: за реквирирану стоку и храну сељаку, упропашћену комору и т.д. увек говорило, да нема новаца,  па  да   морају  чекати до  повратка у  Отаџбину.

Све ово, дало нам је повода умолити Господина Министра   за   одговор  у Народној   Скупштини:
1.   Је   ли   држава    непосредно   финансирала   ово предузеће   или   није?
2.   Ако   није,  онда   коме  су  били   уступљени  ови радови?
3.   Јесу  ли   плаћени  сви рачуни о грађењу   пруге?
4.   Колика  је  се сума  имала   исплатити  предузимачима   или   набављачима   (наравно  за  израђени   посао
и  набављени   материјал)   до  наше   евакуације.  Коликоје нсплаћено још у Србији, а колико је и коме исплаћено после евакуације?
2.  април   1918.  год.. Крф

Интерпеланти:
Никола  Ђ.   Митић  с.   р.  Михаило   Јовановић   с.   р. Настас   Благојевић  с.   р. народни посланици.
"

Председник Народне Скупштине Ђока Ж. Брачинац ставио је на интерпелацији белешку: „Упутиће се надлежном Министру"5,но да ли је по тој интерпелацији шта предузето о томе нема никаквих података.
Просто изгледа невероватно и несхватљиво да су предузимачи за грађење  Књажевац — Нши у исто време били и Државни чиновници и то: један члан Административно-финансијског Бироа и три шефа секције, са два помоћника шефова секције који су, свакако, и сами   учествовали   као   нека   врста   под-предузимача.
1)   Тврђења народних посланика у поменутој интерпелацији оправдано наводе на мисао да је државна администрација у овом случају функционисала ,,врло добро", када се чак и за време евакуације српске војске из Србије 1915. године па и доцније исплаћују страховито велике суме предузимачима, и то онда када смо и последњу стопу наше земље изгубили!
Према томе, сумња да су ти предузимачи, са својим помоћницим, имали двоструку улогу: прво, као државни чиновници са великим овлашћењима наредбодаваца и друго, као предузимачи којима су се те огромне суме исплаћивале, није била неоправдана и неумесна и без основа, када се чак и у Народној скупштини тражи објашњење о том раду извесних лица, која су се у овом случају показала као сасвим аморална и без патриотског осећаја, но на која питања,   нажалост,  није  уопште дат одговор.

НАПОМЕНЕ:
1.   Петар    Миленковић:     Историја    грађсња    железница     и железничка     политика      код     нас     {1850—1935),      Београд,     1936, стр.    186.
2.   Александар      Спасојевић:      Проблем      транспортовања румунског   и   руског    ратног    материјала    преко   Србије    1914.    и  1915.   године   (у   рукопису).
3.   Петар    Милснковић:   Историја    грађоња    железница    и железничка     политика     код     нас     {1850—1935),     Београд,      1936, стр.    184.
4.   Александар    Спасојевић:    Проблом   транспортовања    румунског    и    руског    ратног    материјала     преко    Србије     1914.    и
1915.   године   (у   рукопису).
5.   Стенографске     белешке    Краљевине     Србије,     87     Редовни    састанак    Народно    скупштине,    одржан   4.    априла    1918 год.   на Крфу


Обрада за поставку ове теме
АранЂеловић Петар

VAŠ KOMENTAR , PREDLOG , SUGESTIJU , NAPOMENU ....
NAPIŠITE OVDE