Један век од пуштања у саобраћај пруге
Параћин - Зајечар
 




Одвојена високим планинским ланцима од Моравске долине и Цариградског друма, којим се обављао целокупни саобраћај између истока и запада, Тимочка Крајина је, за време турске владавине, по своме природном положају била упућена на другу страну, ка Дунаву и Видину, ондашњем политичком и трговачком средишту Видинског пашалука. Дунавом се обављао саобраћај на северу са Београдом, Аустријом и Европом, а на истоку са Румунијом, Русијом и Црним Морем. Поред Видина, са којим су стално одржаване трговачке везе, и Ниш је био важно трговачко средиште, са којим је Тимочка Крајина, нарочито њен јужни део, био у непрекидној вези. Саобраћајна средства на Дунаву били су чамци, барке и дереглије, а на суву коњи и кириџије, који су задовољавали потребе ондашњег саобраћаја. Пошту, пак, преносили су брзи коњаници, звани татари.

Са ослобођењем Тимочке Крајине 1833. године и њеним потпуним уједињењем са Србијом, појавиле су се нове тажње и потребе да се успостави, не само административна и политичка, већ и трговачка веза са Моравском долином, Шумадијом и Београдом. Повлачење границе између Србије и Турске убрзало је ову потребу. Заузета радом на унутрашњем уређивању и припремама за ослобођење неослобођених крајева, Србија све до осамдесетих година двадесетог столећа није могла напредовати у саобраћајном погледу, нити много урадити на побољшању саобраћаја, већ се он обављао на примитиван начин.

Зими кад снег завеје и сметови затрпају путеве а Дунав се заледи, Тимочка Крајина је по више дана, а некад и по више недеља, била потпуно одсечена од осталог света због чега  су чиновници који су били премештени у ове крајеве, говорили да иду у Сибир.

Водени саобраћај обављао се, као што је већ поменуто, Дунавом, али се он почео јаче развијати тек од увођења у саобраћај парних бродова. Први српски парни брод, „Делиград", пуштен је у сао- браћај 1867 године. После регулисања Ђердапа и изградње Сипског канала, саобраћај Дунавом се знатно и нагло повећао, тако да је ускоро Дунав постао један од најважнијих путева.

Док се путевима обављао колски саобраћај, изградња и одржавање путева били су сразмерно лаки и могли се обављати кулуком за разлику од много компликованије изградње  железница.  Када је 1886. године белгијско друштво, названо Српско Индустријско Безимено Акционарско Друштво, почело експлоатисати рудник Вршку Чуку („Тимок-Прлита“), саградило је за своју потребу индустријску пругу узаног колосека 76 см., дугачку око 82 километара, од рудника Вршка Чука до Радујевца на Дунаву. Овом пругом превожен је угаљ из рудника и после брикетирања у Радујевцу упућиван даље Дунавом, у место потрошње. Иако ова пруга није била намењена јавном саобраћају, ипак је друштво поред својих транспората угља примало узгред на возидбу путнике и робу, тако да је више година та пруга била једно корисно саобраћајно средство између два важна средишта, Зајечара и Неготина, и веза Тимочке Крајине са Дунавом. У недостатку бољих саобраћајних средстава, путнички свет био је задовољан скромним вагоном, који је друштво додавало сваког дана возу са угљем и није захтевало нарочите удобности. Превоз путника и робе вршио се овом пругом све док није изграђена пруга нормалног колосека. За време рата 1915 године, Бугари су дигли ову пругу и шине однели у Бугарску. Немци су 1916 године обновили пругу од Вршке Чуке до везе са нормалним колосеком у Вражогрнцу, 13 км. По ослобођењу, 1919 године друштво је обновило пругу од Радујевца до Мокрања, дугачку 9 км., тако да се превоз угља између Вражогрнца и Мокрања вршило нормалном пругом, а претовар вршио два пута: у Вражогрнцу и Мокрању.

Пруга Параћин—Зајечар

Проучавање терена и трасирање ове пруге отпочело је 1895, а довршено 1896 године. Траса је била за нормални колосек и ишла уз реке Црницу и Грзу, преко развођа у Честобрдици на Столицама, затим долином Тимока до Зајечара. На трасирању су радили наши тадашњи најбољи инжењери: Коста Н. Живковић, Јоца Јовановић, Ј. Хаџи Јевтић и Велисав Вуловић. Пошто је терен који је требало савладати брдовит, а вододелница Тимока и Мораве висока, то се одустало од грађења нормалне пруге зато што би трошкови изградње били велики. Одлучено је стога да се гради пруга узаног колосека, која је јефтинија. Међутим, око тога да ли ће пруга бити ширине 1 м. или 76 см., развила се међу стручњацима жива расправа, која је обухвитала не само јавност, већ и вођство политичких кругова. И један и други предлог имали су својих мана као и својих добрих страна. После дуже препирке и расправе, надлежни су најзад усвојили ширину колосека од 76 см., с обзиром на исту ширину железничких пруга у Босни и Херцеговини, а у нади да ће се у будућности доћи до везе са њима. Та се нада доцније, по ослобођењу и уједињењу, остварила и дала за право поборницима ширине колосека 76 см.

1903 г. прерађена је поменута граса за узани колосек од 76 см. ширине. Она је првобитно ишла правцем раније трасе, али кад се наишло на клизав и незгодан терен у Честобродици, напуштена је, и израђена нова тераса преко Обрадових Столица. Грађење пруге отпочело је 1906 године. Део Параћин-Извор и Зајечар-Криви Вир довршен је и пуштен у саобраћај 1.1.1911 године, а цела пруга довршена је и пуштена у саобраћај 15.1.1912 године(по старом календару). Вредност пруге била је, 1930. године, 92 милиона динара.

Део пруге Параћин-Извор и Криви Вир-Зајечар изградили су домаћи предузимачи, а на делу преко Честобродице измењала су се два страна предузећа, која нису могла довршити посао, те је довршен у државној режији. Израду трасе, надзор и све техничке послове радили су наши ондашњи најбољи инжењери: Ј. Стефановић, М. Пујић, Св. Поповић, В. Бабовић, Кирило Савић, Св. Аранђеловић, С. Шевић, М. Станисављевић, П. Миленковић, В. Марковић и др., у које убрајамо и инжењера Јирачека, познатог железничког стручњака и творца варијанте преко Обрадових Столица и преко Бољевца.

Полазећи из Параћина, ова пруга ишла је долином реке Црнице до Извора (манастир Св. Петка). Одатле, развијајући се и пењући поред Клачевице са највећим успоном од 28°/оо, прелази развође на висинској коти 554,32 м. испод Обрадових Столица тунелом од 1970,78, м., а затим, кроз долину Суваје, силазила у долину Црног Тимока. Због неповољних параметара максималне брзине возова на деоници Извор-Криви Вир су износиле 20 км/х, док су на осталом делу пруге возови развијали брзину од 30 км/х.  Пролазећи испод горостасног Ртња и додирујући варошицу Бољевац, пруга је ишла даље долином Тимока све до Зајечара. Дужина пруге била је 105, 2 километара. На овој прузи била су укупно 24 службених места, и то: 14 станица, 3 укрснице, 2 товаришта и 5 стајалишта. Међустанична одстојања између ових службених места дата су у следећој табели:

Од станице Параћин
до службеног места
Од станице Зајечар
км
km
------
Параћин
106
3
Параћин Фабрика
103
8
Давидовац
98
12
Лешје
94
16
Доња Мутница
90
18
Извор
88
24
Клачевица
82
27
Јаворац
79
32
Обрадове Столице
74
35
Велика Суваја
71
38
Мала Суваја
68
43
Криви Вир
63
51
Луково
55
54
Јабланица
52
57
Мирово
49
64
Бољевац
42
73
Боговина
33
79
Сумраковац
27
84
Шарбановац
22
88
Горњаковићи
18
92
Метовница
14
93
Гамзиград
13
101
Звездан
5
106
Зајечар
-----

На прузи су се налазили и: рудник каменог угља „Ртањ“,од кога се угаљ свлачио жичаном железницом у станицу Мирово; рудник мрког угља„ Боговина“, који је био везан са пругом индустријским колосеком дужине 3 км., као и рудници лигнита „Звездан", „Зајечар“ и „Иваново“.

Изградњом пруге Параћин-Зајечар не само што је постигнута веза између Тимочке Крајине и главне пруге, и омогућен превоз добара, већ се цео крај кроз који је она пролазила почео нагло развијати.

У околини Извора и Кривог Вира пекао се одличан креч, а у Лукову вадио одличан црни и црвени гранит, који се употребљава за разне техничке послове.

Доцније изграђеном пругом узаног колосека од Параћина до Сталаћа, везан је Зајечар преко Сарајева и Дубровника директно са Јадранским Морем.

Према званичној статистици, у 1931. години превезено је овом пругом путника 231.078, а робе 53.100 вагона. Главну количану превезене робе чинио је угаљ, за потребу железнице и разних индустријских предузећа. Затим цемент, дрво, камен, бакар, разне руде, креч, жито, кукуруз, брашно, шећерна репа и др. За време рата 1915 год., ова је пруга била од неизмерне користи, јер се њом снабдевала наша војска храном и муницијом приспелом Дунавом из Русије.

Од пруге Параћин-Зајечар, у станици Метовница, одвајала се је пруга Бор-Метовница. Израђена је 1910. и 1911. године, за потребе Борских рудника. Била је дугачка је 20,610 км. Највећи је успон 26°/оо, а најмањи полупречник кривине 80 м. Пругу су трасирали и водили надзор над грађењем наши инжењери, а градило је друштво Борских рудника у својој режији. Пруга је била својина француског Друштва Борских Рудника све до 1952., када је ступањем на снагу реда вожње за 1952/1953. годину прешла у ескплоатацију и јавни саобраћај ЈЖ. Служила је искључиво за превоз разног материјала и горива у рудник и бакра из рудника за извоз у иностранство, већином директно преко Параћина-Сталаћа-Сарајева и Дубровника. Иако пруга није отворена за јавни саобраћај, ипак су се њом превозила државна пошта као и путници, већином руднички радници и околни мештани, и то бесплатно. Тако исто превозиле су се бесплатно и мање пошиљке, нарочито хране и осталих намирница намењених радништву. За време лета њоме су се користили бесплатно и посетиоци Брестовачке Бање.

Пруга Параћин-Зајечар, са краком Метовница-Бор, пуштена у јавни саобраћај 1912. године, била је 11. новембра 1915. повезана колосеком 0,76 м са пругом Ћуприја-Равна Река, дужине 6,4 км. После пропасти Србије, Немци су 1916. године за индустријске потребе изградили трианглу и колосек до рудника угља Боговина, дужине 5,3 км.

Почетком шездесетих година долази до наглог развоја друмског саобраћаја у нашој земљи, што је довело до прерасподеле услуга на транспортном тржишту и смањења превоза робе железницом.

Укидање нерентабилних пруга за јавни саобраћај нашло је своје место у Санационом програму ЖТП „Београд" 1966. године. Једна од пруга чија се нерантабилност испитивала била је и пруга узаног колосека Параћин - Зајечар, на којој је 1967. забележен губитак од 1,3 милијарде динара. 26. маја 1968. године, ступањем на снагу новог реда вожње, због пуштања у саобраћај новоизграђеног асфалтног пута Параћин - Зајечар, обустављен је превоз путника и ствари на делу пруге Параћин - Бољевац и тај део пруге је демонтиран исте године, као и огранак Метовница - Бор, док се на преосталом делу пруге, између Бољевца и Зајечара, саобраћај одвијао.


Демонтажа колсeкa (фото: Јоvaн Пavлоviћ)

Због изузетно смањеног броја превезених путника, редом вожње за 1971/72. годину, тачније 22. маја 1971, обустављен је путнички саобраћај и на делу пруге Бољевац - Зајечар. Том приликом затворене су станице Звездан, Метовница и Шарбановац, а статус станице задржала је само станица Боговина, док је станица Бољевац претворена у транспортно отпремништво. Стручним елаборатом из новембра 1975. године утврђено је да на делу пруге Боговина - Бољевац недостаје око 10.000 нето-тона робе, односно потребно је да се на овој прузи превезе преко 19.100 нето-тона да би била на граници рентабилности и да се тако задржи у јавном саобраћају. Раднички савет ЖТО „Београд" је 03. јула 1976. донео одлуку да се део пруге Бољевац - Боговина укине за јавни саобраћај, што је и спроведено 03. јануара 1977. године. Преостали део пруге Боговина - Зајечар, у дужини од 33 км, коришћен је искључиво за превоз мрког угља из рудника Боговина, али је и овај превоз био нерентабилан. 30. јуна 1979.године локомотива серије 83-182 је довукла последњу композицију. Децембра 1979. године Скупштина СОУР ЖТП „Београд" је донела одлуку о трајном обустаљању саобраћаја напрузи Зајечар - Боговина Рудник. Пет година касније, 09. јула 1984. године, одлуком Радничког савета ЖТО ,,Београд" бр. 196/84-170 демонтиран је преостали део пруге Зајечар - Боговина Рудник и дата је препорука о продаји половног материјала (шина, локомотива, кола и др.).

Пруга Параћин - Зајечар имала је важну улогу у железничком саобраћају. Трајала је и обављала своју функцију све дотле док јој је време то дозвољавало. Када је друмски саобраћај, наглим развојем, преузео њену улогу, постала је део прошлости и престала да постоји. Враћајући се у прошла времена, са носталгијом се сећамо ове и других узаних пруга које представљају неизбрисив део Југословенских железница.

28.1.2012. године навршило се 100 година од званичне предаје у јавни саобраћај пруге Параћин - Зајечар. Обележавамо овај значајни јубилеј са носталгијом за давно прошлим временима када је овим крајевима клопарао "Ћира Параћинац", како су га људи од милоште прозвали.  Не упуштајући се у економске разлоге или политичке одлуке које су условиле нестанак ове историјске грађевине, желимо да сачувамо од заборава овај градитељски подвиг, имајући на уму чињеницу да је, пре више од 100 година, дражава изградњом железничке инфраструктуре, тежила економском  и политичком осамостаљењу и просперитету,  као што је, уосталом,  у развијенимм земљама и данас случај. Чланови Клуба љубитеља тимочких пруга и људи разних интересовања обилазе трасу ове напуштене пруге трагајући за преосталим доказима њеног  постојања и,  корак по корак, упознају историју железнице и краја јединсвених природних лепота кроз који је она пролазила,  људе "са" и "поред" пруге, покушавајући да схвате њен значај и утицај који је, скоро читав један век, имала на развој и историју Тимочке Крајине. Са сваким новим сазнањем све се више удаљавамо од одговора на питање који су стварни разлози за укидање ове и других пруга у Тимочкој Крајни и да ли је пруга морала бити укинута, а материјални докази њеног постојања отуђени и уништени?!

Чувајући успомену на пруге којих више нема (Параћин-Зајечар, Метовница-Бор, Бор-Црни Врх, Вршка Чука-Радујевац, Књажевац-Вина) гајимо  наду да ће однекуд ипак, неким чудом, "Ћира Параћинац" поново пронаћи своје, у шипражје, зарасле "стазе"..

ЛИТЕРАТУРА:

1.Споменица стогодишњице тимочке Крајине 1833-1933 Београд, 1933.

2.Зоран Бундало:
„Седамдесет и пет година од изградње пруге Параћин - Зајечар "часопис „Железнице" бр. 12/1987.

3.Јездимир Николић:
Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова',
Завод за новинско-издавачку и пропа-гандну делатност, ЈЖ Београд, 1980.

4.Радомир Цокић:
„Четрдесет годинаод
изградње прве омладинске пруге Бор-Црни Врх", часопис „Железнице" бр.7/1986.

5.Драгомир Арнаутовић:
" Историја српских железница 1850-1918", Привредник, Београд, 1934.

6.Стеван Вељковић:
„Бољевац и околина",
књига I, Историјски архив „Тимочка крајина", Зајечар, 1986.

7.Архивски материјали:
ОЦ за ЗОП Зајечар.
Клуб Љубитеља тимочких пруга



Koristiti za ličnu upotrebu.
Svako javno objavljivanje na drugim sajtovima i forumima ili na bilo koji drugi način, u celosti ili delova ovog teksta ,
bez dozvole autora, je STROGO ZABRANJENO


Један век од пуштања у саобраћај пруге Параћин - Зајечар

SVAKU NEISPRAVNOST U PREUZETOM FAJLU,PRIJAVITE OVDE NA SAJTU U OPCIJI
VAŠ KOMENTAR , .....


VAŠ KOMENTAR , PREDLOG , SUGESTIJU , NAPOMENU ....
NAPIŠITE OVDE

Komentari (2)

Nalazite se na: Jedan vek od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin - Zaječar
Bora kaže...
Oduševljenje

Sasvim slučajno sam pronašao vaš sajt i kako sam poreklom iz sela koje je u to vreme imalo važnu žel.stanicu na čitavoj liniji Paraćin - Zaječar,želim da vam se sasvim oduševljen zahvalim za te trenutke radosti - što sam video zgradu preko koje sam se "vinuo u svet"- tada kao mali dečak sa majkom do Paraćina.To je za mene bilo toliko veliko,da nisam ni do danas sa preko pedesetak godina zaboravio te trenutke ushićenosti.
Šaljem vam moje iskrene pozdrave i moju ogromnu zahvalnost.
Sajt vam je pregledan,profesionalno urađen i zaslužuje svaku pohvalu.
Prijateljski pozdrav od Bore iz Davidovca.:-)

13th December 2012 2:38pm
Alen Ognjen kaže...
Smile
Poštovani g-dine Boro

Zahvaljujemo se na lepim rečima o izgledu veb prezentacije i našem radu.
Cilj i svrha nam je da ljude podsetimo na vremena , kada je putovanje železnicom bilo uživanje i kada se na železnicu gledalo kao na sredstvo za prevoz ljudi i robe , što je i svrha postojanja železnice.U današnje vreme se sve to promenilo , i sada železnica služi u sasvim neke druge svrhe ...
Zahvaljujući grupi ljudi , na čelu sa Aranđelović Petrom , Bojanom Šrajerom , Dejanović Drgoljubom i da ne nabrajam dalje , otrgnuto je od zaborava sve ono što je do sada ovde predstavljeno i što će u daljem radu sajta , biti predstavljeno.
Ovim se bave glavnom entuzijasti , organizovani u KLJTP, koji se trude da ljude podsete na ta vremena koja su davno prošla i kojima je železnica u srcu.
Naš prevashodni cilj je predstavljanje Timočkih pruga nekada i sada.
Pored toga , biće prezentovane i ostale pruge , dešavanja i sve što je u vezi sa Železnicama Srbije.

Srdačan pozdrav
Administrator
veb sajta i foruma
Kluba ljubitelja Timočkih pruga
Alen @Ognjen Ranđelović

13th December 2012 2:41pm
Stranica 1 od 1

Dodajte komentar

*Polja koja treba popuniti
(neće biti objavljeno)
 
Bold Italic Underline Strike Code Quote Insert line Bullet list Numeric list Link Email Image Video
 
Smile Sad Huh Laugh Mad Tongue Crying Grin Wink Scared Cool Sleep Blush Unsure Shocked
 
PITANJE: Ukucajte obrnutim redosledom:456
 
Unesite odgovor na PITANJE :
 
Obavestite me o novim komentarima putem e-maila.