LITERATURA
 
PROČITANO PUTA.

Knjigu dostavio klubu na uslugu Dejan Stančulović , otpravnik vozova stanice Bor Teretna

KLIKNITE NA SLIKU DA BI JE VIDELI U PUNOJ VELIČINI
   


BOR KOJEG VISE NEMA BOR KOJEG VISE NEMA

ВОЗ БЕЗ В03Н0Г РЕДА

У суботу, 25. маја 1968. године један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године, па све до суботе 25. маја 1968. хуктао на прузи Бор-Метовница. Понекад и даље.
Простор око рампе у центру града био је те мајске суботе мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде „ћиру“. Чак ни они најближи нису могли да у том маленом возу препознају оног ружног гаравка, како су га у шали често називали. Сав окићен цвећем и начичканим последњим путницима, „ћира“ је у три поподне заувек напустио Бор. Возног реда више нема.
Било је на расганку много махања руку, аплауза, а нису изостале ни у таквим приликама неизбежне сузе. И радоснице и жалоснице у исти мах. Због поноса што је био ту и због туге што га више неће бити.
У тренутку растанка намах се заборавило на дуго чекање у центру града због прерано спуштене рампе. Намах су опроштени велики, бели облаци дима који су засипали пролазнике, спавачи су заборавили сва онолика звиждања до дубоко у ноћ. На растанку је све опроштено. „Ћира“ је био достојан тога.

Мора се рећи да је међу онима који су били на испраћају, било мапо оних који су га далеке 1911. године дочекали. Апи, млађи нису заборавили приче својих старијих.
У једном од купеа, током последње вожње, био је и Петар Тодоровић, радник Површинског копа: „пуних 27 година дружили смо се ја и мој „ћира“. Понекад ме је из Метовнице доводио на посао и са закашњењем, али све бих му опростио. Само да не иде. Да ли баш мора?“
Онда су грунуле сузе.
Пред последње путовање „ћири“ је приређен и званичан одлазак. Председник Општинске синдикалне организације Бранко Марковић упутио је пуно лепих речи. После тога, разлегао се последњи звиждук. Отишао је заувек. Поспедњи пут су Борани били у густом, белом диму, који сада више није остао ни у најскривенијем делу града. Остао је само у срцима људи који су имали срећу да буду ондашњи путници.


TEKST NA LATINICI

VOZ BEZ V0ZN0G REDA

U subotu, 25. maja 1968. godine jedan stari Boranin dugim zviždukom je rekao poslednje „zbogom“ svome gradu. Bilo je to poslednje putovanje borskog „ćire“, voza koji je od 14. januara 1911. godine, pa sve do subote 25. maja 1968. huktao na pruzi Bor-Metovnica. Ponekad i dalјe.
Prostor oko rampe u centru grada bio je te majske subote mali da bi na njemu stali svi oni koji su poslednji put želeli da vide „ćiru“. Čak ni oni najbliži nisu mogli da u tom malenom vozu prepoznaju onog ružnog garavka, kako su ga u šali često nazivali. Sav okićen cvećem i načičkanim poslednjim putnicima, „ćira“ je u tri popodne zauvek napustio Bor. Voznog reda više nema.
Bilo je na rasganku mnogo mahanja ruku, aplauza, a nisu izostale ni u takvim prilikama neizbežne suze. I radosnice i žalosnice u isti mah. Zbog ponosa što je bio tu i zbog tuge što ga više neće biti.
U trenutku rastanka namah se zaboravilo na dugo čekanje u centru grada zbog prerano spuštene rampe. Namah su oprošteni veliki, beli oblaci dima koji su zasipali prolaznike, spavači su zaboravili sva onolika zviždanja do duboko u noć. Na rastanku je sve oprošteno. „Ćira“ je bio dostojan toga.

Mora se reći da je među onima koji su bili na ispraćaju, bilo mapo onih koji su ga daleke 1911. godine dočekali. Api, mlađi nisu zaboravili priče svojih starijih.
U jednom od kupea, tokom poslednje vožnje, bio je i Petar Todorović, radnik Površinskog kopa: „punih 27 godina družili smo se ja i moj „ćira“. Ponekad me je iz Metovnice dovodio na posao i sa zakašnjenjem, ali sve bih mu oprostio. Samo da ne ide. Da li baš mora?“
Onda su grunule suze.
Pred poslednje putovanje „ćiri“ je priređen i zvaničan odlazak. Predsednik Opštinske sindikalne organizacije Branko Marković uputio je puno lepih reči. Posle toga, razlegao se poslednji zvižduk. Otišao je zauvek. Pospednji put su Borani bili u gustom, belom dimu, koji sada više nije ostao ni u najskrivenijem delu grada. Ostao je samo u srcima lјudi koji su imali sreću da budu ondašnji putnici.



VAŠ KOMENTAR , PREDLOG , SUGESTIJU , NAPOMENU .... NAPIŠITE OVDE

Komentari (1)

Nalazite se na: PRIČA O MOM GRADU
Alen Ognjen Randjelovic kaže...
Evo jedne slike koju je dostavio predsednik kluba g-din Arandjelovic Petar koja isto tako svedoci o poslednjoj voznji "cire" na relaciji Bor - Metovnica ...

image

21st January 2014 8:27pm
Stranica 1 od 1

Dodajte komentar

*Polja koja treba popuniti
(neće biti objavljeno)
 
Bold Italic Underline Strike Code Quote Insert line Bullet list Numeric list Link Email Image Video
 
Smile Sad Huh Laugh Mad Tongue Crying Grin Wink Scared Cool Sleep Blush Unsure Shocked
 
PITANJE: Ukucajte obrnutim redosledom:456
 
Unesite odgovor na PITANJE :
 
Obavestite me o novim komentarima putem e-maila.